Srećom, kod nas u Srbiji homoseksualci... tj. "osobe sa posebnim seksualnim potrebama", da budem ironičan, NE MOGU (još uvek) da usvajaju decu ili da stupaju u brak. Iskreno se nadam da će tako i ostati, mada ovim prizivam sebi bedu na vrat.
Za debele ljude nisam merodavan i objektivan, jer i sam imam višak kilograma. Ipak, debeli ljudi su obično pozitivniji ili se trude da budu takvi, pa samim tim to ograničenje nema previše smisla. Kao i uostalom svi ti "devijantni principi" navedeni u tekstu gđe. Papan.
Pozdrav!
Preporuke:
0
0
2
sreda, 14 januar 2009 08:43
Rastislav Dinić
Prvo jedno kratko pitanje. Ako Papanova teorije da je homoseksualnost bolest naziva „monstruoznim“ pod znacima navoda, da li to znači da su ove teorije samo navodno monstruozne, t.j. da ih Papanova uopšte ne smatra takvim (nego valjda baš slatkim i ljupkim)?
Drugo, Papanova kaže kako „danas... homoseksualci važe za brižne roditelje pune ljubavi.“ Ovo je prosto neistina. Homoseksualci ne važe a priori za brižne roditelje pune ljubavi išta više nego što za takve važe heteroseksualci, poštari, golubari ili biciklisti. Jedina promena je u tome što se danas smatra da homoseksualnost nije a priori nikakva prepreka da se bude dobar roditelj, baš kao što to nije ni heteroseksualnost, poštarstvo, golubarstvo ili biciklizam. Niko homoseksualcima ne daje decu na usvajanje ZATO što su homoseksualci, samo im tu mogućnost ne uskraćuje na osnovu seksualnog opredeljenja. To je sve.
A da li ima razloga da se ljudima u konkretnim slučajevima ne dozvoli usvajanje dece, odnosno da se neke njihove navike i osobine smatraju diskvalifikativnim? Naravno da ima i to je potpuno nesporno. Narkomani, alkoholičari, kockari, ali i ljudi sa izvesnim hroničnim zdravstvenim problemima često se diskvalifikuju za usvajanje. Razlog je banalan – nije život što i polje preći, a podizanje dece to pogotovu nije. Dobre namere, i kada su nesumnjive, prosto nisu dovoljne.
E, sad, da li debljina i pušenje spadaju u validne razloge za diskvalifikaciju, legitimno je pitanje, ali stvarno nije ništa šokantno što ih neko može takvim smatrati. U konkretnom slučaju o kome piše JP, čini se štaviše, da je obrazloženje sasvim na mestu. Čovek ima 156 kila!!! Eeej, drugari! Ne treba nikakva posebna „nauka“ (o kojoj JP tako posprdno govori, suprotstavljajući joj... šta zapravo?), da se vidi da je taj čovek u ozbiljnoj zdravstvenoj opasnosti. Potrebno je samo malo zdravog razuma.
Preporuke:
0
0
3
sreda, 14 januar 2009 08:45
Rastislav Dinić
Uz to, gospodin Hol (jer tako je buckovo ime) nije trajno odbijen kao kandidat za usvajanje, nego mu je rečeno da skine kilažu i da dođe na zdravstveni pregled u roku od 6 meseci. S obzirom da treba sa dođe sa indeksa 42, na indeks 40, a telesna težina mu je trenutno 156 kila, prostom matematikom (ITM= težina/ visina na kvadrat) da se izračunati da Hol treba da se steše na težinu od 149 kilograma, to jest da izgubi 7 kila za 6 meseci. Meni se čini da je ovo vrlo skroman i savršeno razuman zahtev. Ako neko ko želi da usvoji dete ne može da pokaže ovaj minimum upornosti i samodiscipline, onda s pravom ima razloga da se sumnja u njegovu spremonost da izađe na kraj sa mnogo ozbiljnijim i težim odricanjima koje zahteva roditeljstvo.
I još: JP nas plaši kako je ovo samo prvi korak i kako je samo pitanje vremena kada će se potencijalni roditelji sa pogrešnim političkim stavovima, working mothers i oni koji bi deci da kupuju igračke mitraljeze, takođe naći na listi nepodobnih roditelja. Jaka logika, nema šta, otprilike na nivou one: ako danas zabranite ljudima da nose pištolje po ulici, samo je pitanje trenutka kada ćete zabraniti deci da se igraju vodenim pištoljima po ulici. Klizava kosina u svoj svojoj urnebesnoj pretranosti.
Naravno da su u pitanju potpuno različite stvari i da jedna uopšte ne „otvara vrata“ za drugu. Politički, verski itd stavovi ne diskvalifikuju bilo koga da bude roditelj, baš kao što ga ne diskvalifikuje ni izbor igračaka ili odnos prema radu. Neispunjavanje nekih elementarnih zdravstvenih standarda, i još više nespremnost da se uloži minimalni trud da se oni ispune, s druge strane, čini mi se sasvim validnim razlogom za ovakvu diskvalifikaciju. Štaviše, neispunjavanje ovih standarda se odavno takvim smatra, pitanje je samo da li preterana debljina takođe spada u njih ili ne; meni se iskreno čini da spada, ali čak i da nisam u pravu, opet nije u pitanju bilo kakva principijelna promena u kriterijumima za usvajanje, nego prosto još jedan clučaj primene starog principa.
Preporuke:
0
0
4
sreda, 14 januar 2009 08:46
Rastislav Dinić
I još kaže JP: ako danas debelima ne dozvoljavaju usvajanje dece, samo je pitanje trenutka kada će početi da im oduzimaju biološku decu. I ovo je, naravno, preterivanje i moralno paničarenje urnebesnih razmera. Evo prostog primera: osuđenike u KP domovima niko pri zdravoj pameti ne bi razmatrao za validne kandidate za usvajanje, pa opet nikome ne pada pamet da im oduzme pravo na roditeljstvo biološkoj deci (naravno ako ih ne zlostavljaju). Isto važi i za alkoholičare, hronične bolesnike itd. Prosto, za roditelje koji usvajaju decu važe mnogo strožiji kriterijumi neko za biološke roditelje. Da li je to dobro ili ne, drugo je pitanje, ali je prosto tako. I strah JP je stoga potpuno bezrazložan.
JP valjda i sama vidi da je preterala, pa kaže: „Možda ovi primeri deluju preteranim, ali ko bi pre par decenija uopšte poverovao da će debeli ljudi biti nepodobni roditelji?“ Moj odgovor je – a ko bi pre par decenija uopšte pretpostavio da će se muževi koji biju žene smatrati nepodobnim roditeljima? Ili da nedostatak elementarnih higijenskih uslova u domovima i bolnicama izaziva zastrašujuću stopu smrtnosti norođenčadi i da to uopšte predstavlja problem? Ah, prokleta nauka, a nekada je sve bilo tako lako i prirodno...
Preporuke:
0
0
5
subota, 17 januar 2009 13:38
Jovan
Interesantan tekst, kao i drugi od iste autorke. Sadrži originalne misli i zanimljive informacije. Kad su sami tekstovi već dobri, ponudio bih malo konstruktivne kritike, radi poboljšanje kvaliteta. Naime, NSPM se (i u svom zaglavlju) deklariše kao "Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja". To podrazumeva određenu formu teksta, koju pojedini autori, koliko vidim, poštuju. Ovo se, pre svega, odnosi na navođenje referenci.
Naime, ako autor napiše: "Jednom britanskom bračnom paru pre neki dan odbijena je molba za usvajanje, s obrazloženjem da je čovek predebeo", potrebno je navesti referencu, da bi čitalac mogao da stekne uvid u verodostojnost informacije i izvorni opis događaja, bez elemenata pristrasnosti interpretacije onoga ko referencu navodi. Mislim da to nije teško, pretpostavljam da je reč o nekom novinskom članku koji se može prosto referencirati navođenjem internet-linka. Referenca je potrebna i za tvrdnje tipa: "Od skora, ni pušači u Britaniji ne mogu da usvajaju decu" i sl.
Napominjem još jednom, kritika je dobronamerna i konstruktivna, a tekstovi ove autorke su, po mojim kriterijumima, dobri. Kritiku upućujem jer smatram da autori koji pišu za časopis koji je stekao ovakav uticaj i respekt kao NSPM moraju da vode računa o standardima kvaliteta društveno-analitičkih tekstova koje nameravaju da objave.
.jpg)
Za debele ljude nisam merodavan i objektivan, jer i sam imam višak kilograma. Ipak, debeli ljudi su obično pozitivniji ili se trude da budu takvi, pa samim tim to ograničenje nema previše smisla. Kao i uostalom svi ti "devijantni principi" navedeni u tekstu gđe. Papan.
Pozdrav!
Drugo, Papanova kaže kako „danas... homoseksualci važe za brižne roditelje pune ljubavi.“ Ovo je prosto neistina. Homoseksualci ne važe a priori za brižne roditelje pune ljubavi išta više nego što za takve važe heteroseksualci, poštari, golubari ili biciklisti. Jedina promena je u tome što se danas smatra da homoseksualnost nije a priori nikakva prepreka da se bude dobar roditelj, baš kao što to nije ni heteroseksualnost, poštarstvo, golubarstvo ili biciklizam. Niko homoseksualcima ne daje decu na usvajanje ZATO što su homoseksualci, samo im tu mogućnost ne uskraćuje na osnovu seksualnog opredeljenja. To je sve.
A da li ima razloga da se ljudima u konkretnim slučajevima ne dozvoli usvajanje dece, odnosno da se neke njihove navike i osobine smatraju diskvalifikativnim? Naravno da ima i to je potpuno nesporno. Narkomani, alkoholičari, kockari, ali i ljudi sa izvesnim hroničnim zdravstvenim problemima često se diskvalifikuju za usvajanje. Razlog je banalan – nije život što i polje preći, a podizanje dece to pogotovu nije. Dobre namere, i kada su nesumnjive, prosto nisu dovoljne.
E, sad, da li debljina i pušenje spadaju u validne razloge za diskvalifikaciju, legitimno je pitanje, ali stvarno nije ništa šokantno što ih neko može takvim smatrati. U konkretnom slučaju o kome piše JP, čini se štaviše, da je obrazloženje sasvim na mestu. Čovek ima 156 kila!!! Eeej, drugari! Ne treba nikakva posebna „nauka“ (o kojoj JP tako posprdno govori, suprotstavljajući joj... šta zapravo?), da se vidi da je taj čovek u ozbiljnoj zdravstvenoj opasnosti. Potrebno je samo malo zdravog razuma.
I još: JP nas plaši kako je ovo samo prvi korak i kako je samo pitanje vremena kada će se potencijalni roditelji sa pogrešnim političkim stavovima, working mothers i oni koji bi deci da kupuju igračke mitraljeze, takođe naći na listi nepodobnih roditelja. Jaka logika, nema šta, otprilike na nivou one: ako danas zabranite ljudima da nose pištolje po ulici, samo je pitanje trenutka kada ćete zabraniti deci da se igraju vodenim pištoljima po ulici. Klizava kosina u svoj svojoj urnebesnoj pretranosti.
Naravno da su u pitanju potpuno različite stvari i da jedna uopšte ne „otvara vrata“ za drugu. Politički, verski itd stavovi ne diskvalifikuju bilo koga da bude roditelj, baš kao što ga ne diskvalifikuje ni izbor igračaka ili odnos prema radu. Neispunjavanje nekih elementarnih zdravstvenih standarda, i još više nespremnost da se uloži minimalni trud da se oni ispune, s druge strane, čini mi se sasvim validnim razlogom za ovakvu diskvalifikaciju. Štaviše, neispunjavanje ovih standarda se odavno takvim smatra, pitanje je samo da li preterana debljina takođe spada u njih ili ne; meni se iskreno čini da spada, ali čak i da nisam u pravu, opet nije u pitanju bilo kakva principijelna promena u kriterijumima za usvajanje, nego prosto još jedan clučaj primene starog principa.
JP valjda i sama vidi da je preterala, pa kaže: „Možda ovi primeri deluju preteranim, ali ko bi pre par decenija uopšte poverovao da će debeli ljudi biti nepodobni roditelji?“ Moj odgovor je – a ko bi pre par decenija uopšte pretpostavio da će se muževi koji biju žene smatrati nepodobnim roditeljima? Ili da nedostatak elementarnih higijenskih uslova u domovima i bolnicama izaziva zastrašujuću stopu smrtnosti norođenčadi i da to uopšte predstavlja problem? Ah, prokleta nauka, a nekada je sve bilo tako lako i prirodno...
Naime, ako autor napiše: "Jednom britanskom bračnom paru pre neki dan odbijena je molba za usvajanje, s obrazloženjem da je čovek predebeo", potrebno je navesti referencu, da bi čitalac mogao da stekne uvid u verodostojnost informacije i izvorni opis događaja, bez elemenata pristrasnosti interpretacije onoga ko referencu navodi. Mislim da to nije teško, pretpostavljam da je reč o nekom novinskom članku koji se može prosto referencirati navođenjem internet-linka. Referenca je potrebna i za tvrdnje tipa: "Od skora, ni pušači u Britaniji ne mogu da usvajaju decu" i sl.
Napominjem još jednom, kritika je dobronamerna i konstruktivna, a tekstovi ove autorke su, po mojim kriterijumima, dobri. Kritiku upućujem jer smatram da autori koji pišu za časopis koji je stekao ovakav uticaj i respekt kao NSPM moraju da vode računa o standardima kvaliteta društveno-analitičkih tekstova koje nameravaju da objave.